“Ja sam Srbin iz Krajine, rođen sam u Kninu. Proveo sam detinjstvo i odrastao u selu Golubić pored Knina. Za sve nas, nekoliko stotina hiljada Srba rođenih u Hrvatskoj, hrvatsko državljanstvo nije nešto što smo mi trebali da tražimo već nešto što jednostavno imamo po svom rođenju”, kazao je kandidat za predsjednika Srbije Zdravko Ponoš.

ndidat ujedinjene opozicije za predsjednika Srbije Zdravko Ponoš našao se pod udarom medija bliskjih vlasti Srpske narodne stranke koje su ga optužile da ima hrvatsko državljanstvo koje koristi da bi slobodno putovao po svijetu. Bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ponoš je odgovorio da hrvatsko državljanstvo nije nešto što su on i stotine hiljada Srba rođenih u Hrvatskoj trebali tražiti već ga dobivaju jednostavno po svom rođenju.

Foto : hr-vjesnik

“Ja sam Srbin iz Krajine, rođen sam u Kninu. Proveo sam detinjstvo i odrastao u selu Golubić pored Knina. To je selo čiji nekadašnji meštani imaju državljanstvo Hrvatske. Za sve nas, nekoliko stotina hiljada Srba rođenih u Hrvatskoj, hrvatsko državljanstvo nije nešto što smo mi trebali da tražimo već nešto što jednostavno imamo po svom rođenju”, naveo je Ponoš za list Nova.

Također su ga prozvali da je “NATO general” “Školovao sam se u našoj zemlji i van nje. Neke od zemalja u kojima sam se školovao su bile NATO zemlje. Dosta sam radio na uspostavljanju međunarodne vojne saradnje, ne samo kroz program Partnerstvo za mir i na multilateralnom planu, već i bilateralno sa mnogim zemljama. Neke od njih su bile u NATO ali sam dosta uradio i na uspostavljanju vojne saradnje sa Rusijom i Kinom i ponosan sam na to”, naveo je Ponoš.

Ponoš je kazao i da je kandidaturu prihvatio jer smatra da mu “građanska dužnost i nacionalna odgovornost to nalažu”, dodajući da se “ne radi ovde ni o čemu karijernog karaktera – reč je o angažovanju u javnom, a ne u ličnom interesu”.

“Posao šefa države takođe je služenje javnom interesu. Njemu je Ustav isto ono što je u vojsci Pravilo službe – mora ga bezuslovno poštovati. Upravo ću na taj način da obavljam funkciju predsednika države”, rekao je Ponoš, u intervjuu za Vreme, podsjećajući da je s nepunih 15 godina obukao uniformu. Prema njegovim riječima, “poslednje što nam treba jesu tenzije i potreba da se izborna volja brani na ulici“. „To ni za koga nije dobro, nije u interesu građana i naše budućnosti. Uzdam se u zdrav razum, elementarnu odgovornost i poštovanje javnog interesa, a slobodni i demokratski izbori jesu javni interes”, naveo je Ponoš.

Ponoš je rođen u Golubiću kod Knina 1962. godine. “Kad neko odraste u seoskoj sredini, kao ja u Golubiću kod Knina, prvo što shvati jeste da bi trebalo da ode odatle. Pohađao sam malu školu, ušuškanu, u kojoj se profilisalo nas pet koji smo bili odlični đaci i što je zanimljivo, sva petorica smo posle završili fakultete. U višim razredima bila su samo četiri nastavnika koja su podelila sve predmete – jedan je predavao matematiku i fiziku, drugi geografiju i istoriju itd. Sve je to funkcionisalo. Nismo imali školsku biblioteku, ali smo imali nastavnika istorije, Neđo se zvao, koji je imao svoju ličnu biblioteku i donosio knjige od kuće onima koji su imali želju da čitaju”, kazao je u velikom biografskom intervjuu za tjednik Vreme.

U Zagrebu je završio Srednju tehničku školu “Nikola Tesla” te Srednju tehničku školu Kopnene vojske. Zagreb mu se jako sviđao, kao i život u njemu. Nakon srednje škole odlučio se za Vojnu akademiju jer mu je to osiguravalo još “pet godina života u Zagrebu”. “Nije da ja nisam voleo Knin, ali u Kninu je bila samo gimnazija, a na selu se podrazumeva da treba da upišete neku školu posle koje odmah možete da se zaposlite. Tako sam i ja bio vaspitan, a opet, imao sam želju i da upišem neke studije ako bude prilike. Zato sam u Zagrebu konkurisao u srednju tehničku vojnu školu i srednju tehničku civilnu školu ‘Nikola Tesla’ i bio primljen u obe. E sad, kako mi je jedan dalji rođak već bio u ‘Tesli’, to mi se činilo kao već ispričana priča, pa sam se odlučio za vojnu školu jer mi je to bilo nešto potpuno novo i nepoznato. Prelazak u veliki grad kao što je Zagreb bio je drastična promena, a Vojna škola je bila poseban izazov, jer je to ustanova internatskog tipa. Obukli su nas u uniforme, a mi smo još bili deca koja bi se igrala. Sva tri moja cimera vrlo brzo su odlučila da napuste školu. Pod njihovim uticajem i ja sam se pitao što mi je to trebalo u životu. Opet – umro bih od sramote da se vratim u selo. Posle su počele da stižu odlične ocene, pohvale, druženje s ljudima koji su bili zreliji od mene i koji su želeli da uspeju. Sve je to stvorilo zdravu atmosferu, otkrio sam čari Zagreba u tim godinama poput klubova SKUC, KSET, Kulušić… Naravno, mnogo manje se izlazilo u srednjoj školi, a mnogo više kasnije na Akademiji.”

“Kada sam završio Akademiju i venčao se sa Zdenkom, želeo sam da ostanem u Zagrebu. Tu sam živeo već devet godina, a imao sam ponudu i da ostanem na Akedemiji kao asistent. Alternativno rešenje je bilo da odem na Vojno-tehnički institut u Beograd – to je bilo najbolje što je pitomac mog smera mogao da dobije. Međutim, na promociji mi je rečeno da idem u Generalštab u Sektor za vezu, informatiku i elektronska dejstva, u Upravi za elektronsko izviđanje i ometanje. Ali, kad sam došao i javio se u Beograd, kaže mi personalac da imam voz za Užice u dvadeset do četiri. Kakvo Užice, pitam ja. Ispostavilo se da je bataljon za elektronsko ometanje lociran u Užicu, mada jeste bio direktno potčinjen Generalštabu. To je bilo moje prvo putovanje u Srbiji južno od Beograda. Zdenka je ubrzo stigla u Užice i nastavila da me prati sa ambicijom da bude moj ‘korekcioni faktor’. Kada sam energičan, traži da odmerim ponovo, kada ne reagujem, proziva me za pasivnost.”

Kazao je i da nije bio spreman za raspad Jugoslavije. “Kada je reč o raspadu Jugoslavije i početku ratova 1991, ja lično sam bio potpuno nepripremljen za to. Danas se često čuje: videlo se, znalo se… Ja nisam znao. Nisam mogao da verujem u to što se dešava. Sve mi je delovalo kao opšta ludnica i bilo mi je neprihvatljivo. Tu su bili i ljudi s kojima sam radio u Srbiji i koji su rekli da sad idu svojima… Sa nekima od njih sam se i rukovao. Moram da priznam da sam početkom devedesetih razmišljao i da odem iz zemlje, kao mnogi mladi ljudi u to doba. Ipak, odustao sam, jer sam voleo svoju profesiju, i zato što je ovo moja zemlja. Posle 1995. godine nisam razmišljao o odlasku jer tad su moji već bili izbegli i smatrao sam da moram da im budem od pomoći. Racionalnije razmišljanje bi pokazalo da bih im mnogo više mogao pomoći da sam radio kao elektroinženjer negde u inostranstvu. Ali, to mi tada jednostavno nije padalo na pamet.”

Vrhunac nesreće, kako je naveo, bila je 1995. godina. “Moji su izbegli, došli su u toj koloni kao i svi ostali. Otac mi je umro par meseci pre „Oluje“. Moja majka i brat su krenuli tako što su stavili neke stvari na magarca i tako krenuli preko brda, svakako nisu računali da kreću ka Beogradu. Tetku, koja je bila invalid, smestili su na neki motokultivator kod komšija”, ispričao je Ponoš.

Autor : M.M.