Crna Gora je godinama u žestokim borbama i svađama. Možda stiže tektonska promjena

Lokalni izbori u 14 gradova i opština održani onomad u Crnoj Gori dali su rezultate na kojima može da se gradi stabilna alternativa višedecenijskoj neupitnoj vlasti Mila Đukanovića.Trebalo je sačekati još dve godine obeležene teškim tranzicionim lomovima i sukobima procrnogorskog i prosrpskog političkog faktora da bi se tek danas videlo svetlo na kraju tunela.

Prethodni parlamentarni izbori održani 30. avgusta 2020, koji su u prosrpskoj Crnoj Gori i Srbiji izvikani kao konačni pad Đukanovića i njegovog DPS-a, nisu potvrdili te želje, očekivanja i propagandne projekcije. Naime, iako je bilo jasno da je DPS izgubio, nije bilo jasno ko je pobedio.

Samo nekoliko dana nakon izbora trojna koalicija pobednika nad Milovim DPS-om stavila je svoje potpise ispod dokumenta u kome se prihvataju i potvrđuju sve strateške proevropske, evro-atlanske i suverenističeke odrednice prethodne politike, uključujući i priznanje nezavisnosti Kosova?!

Već tada, početkom septembra 2020, postalo je jasno da poraz suverenističkog DPS-a Mila Đukanovića ne znači i poraz njegove politike niti političku pobedu najjače formacije u okviru trojne koalicije, prosrpskog Demokratskog fronta.

Danas, dvije godine kasnije, ispostavilo se da je Dritan Abazović pravi pobjednik

Danas, dve godine kasnije, ispostaviće se da je pravi, realni pobednik tih izbora, “spiritus movens” mučne dvogodišnje tranzicije vlasti u Crnoj Gori, bio i ostao, Dritan Abazović, lider URA-e, ubedljivo najslabije stranke nove vladajuće koalicije.

Ovaj neobični momak iz Bara koji dolazi iz verovatno ako ne najobrazovanije onda sigurno najškolovanije albanske porodice s ex-yu prostora, preuzeo je na sebe ulogu da kao etnički Albanac rešava teške i složene probleme ni više ni manje nego između etničkih Crnogoraca i Srba?!

Iako je u protekle dve godine u dve vlade obavljao funkcije potpredsednika i predsednika, on je nesumnjivo bio ključna figura crnogorske političke scene.

Nakon okončanja “Antibirokratske revolucije 2”, čuvenih zimskih Litija koje su otvorile duboku institucionalnu krizu pred parlamentarne izbore krajem avgusta 2020, prva poruka koja mi se učinila zanimljivom tokom predizborne kampanje glasila je: “Da Milo izgubi, a da Amfilohije ne pobedi”, što bi u prevodu značilo da konačno ode sa vlasti korumpirani, trodecenijski režim lične vlasti Đukanovića, a da vlast ne preuzme prosrpski nacionalistički elemenat simbolički oličen u Mitropolitu Amfilohiju, politički organizovan u koaliciji Demokratski front.

Nasmejah se tada i rekoh naglas: “Ajde da vidimo, majstore, kako si ti to zamislio.” Već pomenutim političkim sloganom Abazović je pokazao talenat da privuče pažnju i nagovesti potencijal koji personalno višestruko nadrasta snagu i uticaj njegove majušne stranačke organizacije.

Zaista je bilo interesantno ispratiti ovu političku operaciju i videti da li se radi samo o efektnom predizbornom sloganu ili tu postoji istinski potencijal i veština za rešenje srpsko-crnogorske “kvadrature kruga”.

Tokom predizborne kampanje Abazović je čuveni slogan pretočio u konkretan predlog postizbornog modela vlasti poznat kao – ekspertska vlada. Teško je reći danas da li je to njegovo originalno rešenje, ali se svakako može prepoznati ambicija da se tako očuva suverenistička i evro-atlanska politika koju je do tada vodio Đukanović i po svaku cenu spreči da ključne poluge vlasti u vladi jedne članice NATO-a obavljaju agenti Kremlja.

Abazovićev slalom kroz institucije

Dvogodišnja politička operacija Dritana Abazovića najviše je sličila na “slalom kroz institucije” na zaleđenoj i strmoj stazi. Uspeo je, kao lider daleko najslabije stranke vladajuće koalicije – kada je u pitanju prva, Krivokapićeva vlada – da neutralizuje nalet rusko-srpskog Demokratskog fronta kao ubedljivo najjače stranke pobedničke trojke koja je “surfovala” na cunamiju zimskih Litija, i suštinski je ostavi izvan vlasti.

Činjenica da je kod formiranja druge, poslednje, manjinske vlade kao mandatar dobio i podršku Milova DPS-a, ukazuje na visok stepen međunarodne podrške na Zapadu, koju Abazović nesumnjivo uživa. Voditi dve vlade uz podršku dve najveće uzajamno žestoko suprostavljene stranke kao što su suverenistički DPS i prosrpski DF, i to bez njihovog učešća u vlasti, koristeći sjajni alibi koji se zove “ekspertska vlada”, govori o prvorazrednoj političkoj veštini upravljanja teškom državnom krizom.

Međutim, vreme je pokazalo da ekspertska vlada nije bila samo “tampon-zona” kojom je sprečena direktna politička, a moguće i fizička konfontacija dve zakrvljene strane u Crnoj Gori nakon parlamentarnih izbora u leto 2020, već i baza u kojoj će biti odnegovana široko prihvatljiva alternativa koja je svoje prve političke konture ocrtala upravo na lokalnim izborima 2022, pre svega u Podgorici.

U ličnim režimima kao što je to pune tri decenije bio režim Mila Đukanovića čija stranka i danas, posle dva izborna poraza, slovi za pojedinačnu najjaču političku organizaciju u Crnoj Gori, ključno tranziciono pitanje je postoji li alternativna izborna platforma na koju će zakoračiti kritičan broj dosadašnjih birača DPS-a i time načiniti prelomnu političku konverziju?

Nakon parlamentarnih izbora 2020. to se nije desilo. Niti je prosrpski Demokratski front postao prihvatljiv za crnogorsko suverenističko biračko telo niti je Abazovićeva URA bila prepoznata kao široko prihvatljiva alternativa.

Milo je opet izgubio, Amfilohije nije pobijedio

Kao posle parlamentarnih izbora 2020. i danas, posle lokalnih izbora, pogotovo u Podgorici, ali i u drugim mestima u Crnoj Gori, dalje slabljenje Mila Đukanovića i njegovog DPS-a ne znači suštinsku pobedu prosrpskih snaga okupljenih oko Demokratskog fronta.

Pravi pobednik ovih izbora je novoformirani pokret “Evropa sad” koji predvode ekspertski ministri poslednje dve (Abazovićeve) vlade. Milo je opet izgubio, ali Amfilohije opet nije pobedio.

Bez realne podrške u biračkom telu, pljuvan i osporavan s obe strane, proglašavan izdajnikom “…svijetle majske zore…” zbog potpisivanja Temeljnog sporazuma sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom, lider URA-e je briljantnim političkim inženjeringom stvorio uslove i podigao stabilan “most” preko koga će Milovo biračko telo bezbedno preći na drugu obalu.

Upravo njegovi kadrovi iz ekspertskih vlada, pre svega verovatno budući gradonačelnik Podgorice Jakov Milatović, na ovim lokalnim izborima etablirali su se kao politička opcija “trećeg puta”, prihvatljiva za sve veći deo suverenističkog biračkog tela, ali i za prosrpske birače kojima je jasno da glasovi dati Demoratskom frontu nikada neće biti kapitalizovani.

Očekuje se žestoka podrška iz EU i SAD-a

“Evropa sad” u predvečerje potpuno izvesnih parlamentarnih i predsedničkih izbora u Crnoj Gori 2023. pojavljuje se kao snaga sa ubedljivo najvećim koalicionim kapacitetom prepoznata i u biračkom telu kao moćna tačka ublažavanja i prevazilaženja postlitijaških sukoba u državi.

Pored toga, njihov rezultat je i posledica korištenja ministarskih pozicija za značajno podizanje najnižih plata kao i preduzimanja drugih populističkih ekonomskih mera, bez ikakve političke odgovornosti kao i impozantan spisak diploma i kvalifikacija stečenih na najznačajnijim evropskim i američkim univerzitetima i kompanijama. Uz diplomu na beogradskom Pravnom fakultetu to je nešto što Crna Gora najviše voli i poštuje.

Ukoliko pametno iskoriste pre svega vlast u Podgorici, i nastave uspešno da ubeđuju svekoliko izmrcvareno biračko telo da je moguć kompromis na evropskom putu, uz dalji pad Milovog, ali i ruskog uticaja zbog rata u Ukrajini, njihove šanse rastu.

Žestoka podrška Europe i SAD-a

Realno je očekivati da sa Abazovićevim suverenističkim blokom, Bečićevim Demokratama i strankama nacionalnih manjina na izborima 2023. mogu da formiraju većinu koja će dalje marginalizovati “zaraćene strane”, kako Đukanovićev DPS tako i Mandićev Demokratski front. Da će na tom putu imati žestoku podršku Evrope i SAD-a, ne treba uopšte sumnjati.

Epilog ove analize ćemo videti na predsedničkim i parlamentarnim izborima verovatno sledećeg proleća, ali jedno već moramo konstatovati: dve najmanje članice nekadašnje jugoslovenske federacije, prethodno Makedonija, a danas i Crna Gora, pokazale su, za razliku od starijih sestara Srbije, Bosne i Hercegovine pa i Hrvatske, ozbiljan potencijal da prevazilaze najteže krize koje su dovodile i dovode u pitanje sam opstanak njihovih država.

Zanimljivo da su na tim trnovitim putevima rešenja u Makedoniji birali Albanca na mesto predsednika Sobranja-Skupštine-Sabora, a u Crnoj Gori takođe Albanca, na mesto predsednika vlade. Možda se to desilo slučajno, ali je i jedno i drugo dalo rezultate. Pozitivne, naravno. “Albanci uvek imaju sitno”. Mislite o tome.   

Autor : redakcija hr-vjesnik